Kako je sve to počelo…

Pre mnogo godina, jedan je dečak voleo život u prirodi, često je šetao, pecao, kampovao, penjao se po drveću, pratio tragove… Zvao se Robert Baden Pauel.

Po završetku školovanja, pridružio se vojsci i postao oficir. Služba ga je dovela u Južnu Afriku, gde je – zahvaljujući svojoj snalažljivosti i brojnim veštinama izvojevao mnoge pobjede. Po povratku u rodnu Englesku, saznao je da je prozvan herojem zbog svoje hrabrosti. Uskoro je napisao knjigu opisujući veštine kojima je u Africi naučio svoje vojnike.

1907. godina smatra se godinom utemeljenja Skautskog pokreta, naime te godine je Robert Baden Pauel organizovao probni kamp za 22 dečaka.

Porodica

Robert Baden Pauel, rođen je 22. februara 1857. godine u Londonu, kao šesto dete (ukupno je bilo desetoro dece) u brojnoj porodici. Njegov otac, Reverend Baden-Pauel, bio je sveštenik i profesor na Oxfordskom univerzitetu – naučnik i veliki zaljubljenik u prirodu. Majka, gospođa Baden-Pauel, bila je ćerka admirala Viljema Smita, jednog od osnivača Kraljevskog geografskog društva.

Život u takvoj porodici obojio je njegovo detinjstvo, te dao smer celom budućem životu. Otac mu je umro kad je imao tek tri godine (najstariji je brat bio trinaestogodišnjak), stoga je porodica ostala u oskudici. Majka je deci pružala prve poduke i dopuštala im mnogo slobode u pronalaženju vlastite zabave, ohrabrujući ih u upoznavanju životinja, biljaka i ptica. B.-P.je bio vrlo živahan dečak i vrlo je rano pokazao veštinu crtanja, a jedan od načina na koji je zabavljao ostale bilo je oponašanje glasova ptica i životinja.

Školski dani

B.-P. je pohađao Rose Hill u Tunbridgeu, Wells gdje je 1869. godine stekao školarinu za Charterhouse School. Ova je škola u vreme njegova upisa bila u Londonu ali kasnije je preseljena na selo, u Godalming u Surreyu, pružajući mu priliku za život blizak prirodi.

U školi je B.-P. učestvovao u svim aktivnostima i bio omiljen među učenicima (s nekolicinom je organizovao tajni klub u kojem je bio poznat kao Lord Bathing Towell). Bio je uvek željan učenja novih veština – svirao je klavir i violinu, glumio, bavio se pantomimom i crtao, no nije se s jednakim žarom posvećivao i školskim sadržajima što je vidljivo i iz ne baš visokih ocena u njegovoj završnoj diplomi. Jedna zabeleška kaže: “Matematika – namerno je odustao od učenja”; druga zabeleška kaže: “Francuski – mogao je bolje ali se ulenjio, često spava na nastavi.” To i nije čudno, znamo li da se često u šumi oko škole igrao, lovio i pripremao zečeve na vatri pazeći da dimom ne otkrije svoj položaj. Ovde je naučio i kako sakriti tragove, penjati se na drveće i “ukočiti se” kako bi izbegao upravnika škole koji je šetao šumom. I praznici su proticali u potrazi za pustolovinom, u društvu starije braće. Jedrili su uz obale Velike Britanije, čak i do Norveške, plovili kanuima duž Temze sve do njenog izvora, organizovali pohode na kojima su sve stvari nosili u ruksaku, spavali u štalama i pod drvećem i naučili veštine koje će kasnije koristiti u raznim situacijama u životu.

U dobi od 19. godina B.-P. nije bio siguran šta želi biti. Imao je nejasnu ideju da želi putovati, i ta ga želja nije napustila tokom celog života. Majka je želela da nastavi školovanje u Oxfordu kao i braća i skoro je slučajnost odlučila drugačije.

Pred kraj školovanja prijavio se na konkurs za prijem u vojsku čiji je oglas vidio. Na svoje iznenađenje, a i svih koji su ga poznavali, na kvalifikacijskom je ispitu među nekoliko stotina kandidata bio izuzetno dobar (drugi), pa je bez uobičajene obuke raspoređen u 13. Husarsku, smeštenu u Indiji. Njegova je želja za putovanjem ubrzo zadovoljena i u septembru 1876. godine otplovio je prema Bombaju.

Vojnik

B.P. je postao počasni pukovnik i proveo osam prvih godina vojničkog života u Indiji, zemlji koja je na njega jako uticaala. Kao mladi vojnik i oficir specijalizirao se za život u prirodi, izradu mapa – karata i izviđanje. Zbog uspeha i znanja vrlo brzo počinje obuku drugih vojnika za taj posao. Vreme kada nije bio opterećen vojničkim obvezama provodio je uveseljavajući sebe i druge, učestvujući u predstavama i koncertima, crtajući i organizujući zabave. Bio je omiljen i među oficirskom decom s kojom je provodio puno vremena, odvodeći ih u šetnje prirodom, podučavajući ih, ili igrajući se s njima.

Nakon Indije, B.P. sa svojom jedinicom kraće vrijeme boravi u Engleskoj, a u tom vremenu obavlja i neke tajne zadatke u Rusiji i Njemačkoj. Uskoro odlazi u Afriku. Prvo vreme boravi u Cape Townu čiji službeni oficirski život nije bio po njegovom ukusu. Tada počinju problemi s domorodačkim stanovništvom i B.P. kreće na nove zadatke. S jednog od njih, zarobljavanja poglavice plemena Zulu, zadržao je ogrlicu od drvenih kuglica koju je, mnogo godina kasnije, prenio u Gilwell Park kao Wood Badge oznaku za skautske voditelje. Zulu pleme ga je nazivalo M’hlala Panzi, “Čovjek koji legne da bi pucao” – bio je to njihov način da uoče pomno razmišljanje koje je prethodilo svakoj odluci.

Kasnije je B.P., kroz svoju vojnu karijeru boravio i na Malti, u Turskoj i na Balkanu (i u Dalmaciji i u Boki Kotorskoj), te ponovno u Africi. Obavljao je razne zadatke, susretao se s raznim zanimljivim situacijama, a delići tih iskustava našli su svoje mjesto i u budućem skautskom životu (šešir koji će postati dio uniforme, upotreba štapa, rukovanje levom rukom kao znak prijateljstva i poverenja…).

U Englesku se vratio s reputacijom odličnog oficira i sledila su nova unapređenja. Uskoro je pozvan na posebnu dužnost koju će kasnije nazvati “Najboljom avanturom svog života”. Postao je šef štaba zapovednika britanskih snaga u Matabelelandu, današnjem Zimbabveu, i tu je imao priliku primeniti sva svoja izviđačka znanja i veštine. Matabele ratnici vrlo brzo su čuli za njega i činili sve da ga zarobe. Zvali su ga Impeesa, “Vuk koji nikad ne spava”.

1897. godine odlazi ponovno u Indiju i tu se posebno ističe obukom novih vojnika u izviđanju. Pri tome je koristio metode neuobičajene za ono vreme a koje će kasnije biti osnova skautskog rada: male jedinice, patrole koje rade zajedno pod jednim voditeljem odgovornim za uspeh svojih ljudi. Obuka se razvijala kroz takmičenja i igre na otvorenom. Posebnost su bila specijalna priznanja za one koji su se isticali: uspešno izvršeni zadaci nagrađivani su bedževima koji su nalikovali tradicionalnom obliku magnetske igle sa kompasa. Današnje skautske oznake su vrlo slične tome.

Iz tog razdoblja poneo je sa sobom u Englesku rukopis knjižice “Aids in Scouting”, s rezultatima obuke koju je sprovodio s vojnicima istraživačima, a s namerom da postane vojni priručnik. U stvarnosti, bila je to još jedna karika u lancu koji je vodio do pojave skautskog pokreta.

U Južnoj Africi je jačala pretnja rata između Britanaca i Bura i B.P. se s dve regimente uputio na granice koje je trebalo posebno osigurati. U trenutku objave rata sa svojim se štabom nalazi u utvrdi Mafeking, mjestu koje će obeležiti celu njegovu vojnu karijeru. Utvrda se našla pod opsadom brojčano daleko nadmoćnijih snaga i ta je opsada potrajala punih 217 dana. Začuđujuće je kako je u takvim uslovima Mafeking uspevao odolevati napadima te ostati nepokoren, a odgovor leži prvenstveno u B.P.-u, njegovoj veštini i izuzetnom moralu kojim je davao podršku svim stanovnicima utvrde. U Mafekingu su, u nedostatku obučenih vojnika, neke zadatke obavljali dječaci iz mjesta čija je hrabrost i domišljatost učinila snažan dojam na B.P.-a kao i na sve Britance, osobito na mlade.

Zbog narušenog zdravlja B.P. se vraća kući 1903. godine i tada započinje novo poglavlje njegovog života.

Počeci skautskog pokreta

Nakon obrane Mafekinga B.P. postaje junak dana i mnogi dečaci obraćaju mu se s molbom za savet ili jednostavno želeći njegov potpis. Priručnik o izviđanju (“Aids in scouting” – “Pomoć u izviđaštvu”) napisan za vojnike počinje se koristiti za obuku dečaka u školama i djčjim klubovima u čitavoj zemlji za obuku osmatranja i prirodnjaštva.

Prilikom posjete “Dečjoj brigadi” B.P. biva zadivljen veštinom dečaka. Na molbu njenog osnivača, Ser Viljema Smita, da izradi jedan bolji plan obuke dečaka o dobrom građanskom ponašanju predlaže im neke nove aktivnosti. Ideja je prihvaćena i od B.P. su zatražene praktična uputstva. To ga je navelo na razmišljanje i uskoro svoj priručnik prerađuje u knjigu za dječake.

Želeći i u praksi provesti svoje ideje, 1907. godine organizuje ogledno logorovanje na ostrvu Brownsea, Pool, Dorset. Na logorovanju su učestvovala 22 dečaka, mala šarolika skupina – od učenika ekskluzivnih javnih škola do dece iz radničkih domova, podeljenih u 4 patrole (“Lav”, “Tigar”, “Vuk” i “Bizon”). Rezultati tog logorovanja danas su poznati širom sveta.

Osnivanje skautizma

“U 8 sati ujutro, 1. augusta 1907. godine B.-P. je dunuo u kudu rog i otvorio ogledni kamp na Brownsea Islandu za dečake iz različitih socijalnih sredina u Velikoj Britaniji.”

1908.godine priručnik “Scouting for boys” izašao je iz štampe, u šest nastavaka i prodaja knjige bila je bila ogromna. Skautizam počinje kao program za dečake u dobi od 11-18 godina. Dečaci se sami organizuju u patrole i ono što je trebala biti pomoć u obuci za postojeću organizaciju “Dečje brigade” postaje priručnik jednog novog i na kraju svetskog pokreta.

B.-P.-ovo veliko razumevanje dece očito je dotaklo nešto temeljno kod mladih Engleske i čitavog sveta. Priručnik je od tada preveden na više od 35 jezika.

B.P. je održao još nekoliko logorovanja i već 1908. godine osnovao Kancelariju za rad na sve brojnije zahteve koji su pristizali. Osim širenja po britanskoj imperiji, pokret se javlja i u drugim zemljama.

1909.godine, samo nakon dve godine nakon prvog kampa s 22 dečaka, 11.000 skauta okupilo se u Kristalnoj palati u Londonu. Tom je prilikom B.P. bio iznenađen videvši grupu devojčica sa skautskim šeširima. Objasnile su da i one, kao i njihova braća žele biti skauti – taj trenutak može se smatrati početkom ženske skautske organizacije Girl Guiding ( Grls Gajding) pod okriljem njegove sestre, Agnes Baden-Pauel

Rezultat boravka B.-P.-a u Južnoj Americi 1909.g. bilo je i osnivanje skautskog pokreta u Čileu. Iste godine posećuje i Kanadu i SAD gde je pokret već započeo. 1910. godine, u dobi od 53 godine, B.P. se povukao iz vojske poslušavši savet Kralja Edvarda  VII – da sada može biti u mnogo vrednijoj službi svojoj domovini u okviru skautskog pokreta.

1912.godine B.P. se oženio s Olave St. Clair Soames (rođene na isti dan – 22. Februara te se od 1926. ovaj datum slavi i obeležava u obe svetske organizacije na poseban način, poznat i pod nazivom BP Day (Be Prepared – Budi pripravan), odnosno Thinking Day (Dan Sećanja)) koja mu postaje velika podrška u radu sa skautima, a kasnije i vođa ženske organizacije Girl Guides.

Njihova su deca, Peter, Heather i Betty, također bili skauti.

B.P. postaje vrlo zaposlen čovek – prepiske, rad u kancelariji, posete skautima po Engleskoj i u drugim zemljama, a uz to i rad na novim idejama kao što je bila kategorija vučića, najmlađih članova. Za rad s najmlađom kategorijom i simbolički okvir za aktivnosti koristi se Kiplingova “Knjiga o džungli”. 1916. godine izdat je priručnik “Wolf Cub’s Handbook”.

Počinje rat i mnogi su mislili da će tako mlad pokret nestati ali pokazalo se drugačije. Skauti su učestvovali u raznim zadacima, vršili obalsku stražu (posebno su se isticali Sea Scouts – izviđači pomorci), nadzirali željezničke pruge i mostove, pomagali bolnicama, prenosili poruke…

Razdoblje nakon rata bilo je vreme nove ekspanzije i B.P. tada provodi ideju o kojoj je dugo razmišljao – osniva stalni međunarodni centar za obuku skautskih voditelja u Gilwell Parku.

1919. godine tamo je održan prvi tečaj a uspešni polaznici dobili su Wood Badge oznaku, nastalu po ideji pomenute ogrlice donete iz Zulu rata 1888. godine.

Glavni skaut sveta

1921 godine održana je u Olympia Hallu u Londonu prva međunarodna smotra skauta sa 8000 učesnika, kojoj je dat naziv Jamboree i koja je do sad održana već 24. puta, u raznim zemljama širom svijeta. Na svečanosti zatvaranja Jamboreea B.P. je jednoglasno izabran za Glavnog skauta sveta i bio je jedini koji je taj naziv nosio a titula je umrla s njim. Uspešna međunarodna okupljanja, bilo skauta bilo njihovih vođa, dokazala su da to nije bila samo počasna titula, već da je bio istinski uvažavan od svih kao zajednički vođa. Poklici koji su nagoveštavali njegov dolazak, tišina koja bi pala kada bi on podigao ruku, potvrđivali su izvan svake sumnje da je osvojio srca i misli svojih sledbenika u ma kojoj zemlji da su živeli.

Tokom prve smotre održana je i prva Međunarodna skautska konferencija na kojoj su prisustvovale 33 nacionalne skautske organizacije(bila i predstavnici izvidnika iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ). Iste godine u Londonu otvoren je i Boy Scout Bureau. 1922. osnivaju se Rover Scouts, kao dobna grupa za starije dečake.

Na trećem svetskom Jamboreeu 1929., održanom u Arrowe Parku, Birkenhead, Engleska, Princ od Velsa je objavio da će B.P.-u biti dodeljena titula visokog plemstva od strane Njegovog visočanstva Kralja. Vest je među skautima bila primljena s velikom radošću a B.P. je uzeo titulu Lord Baden-Pauel od Gilvela.

Skautizam nije bio jedini B-P-ov interes. Uživao je u glumi, ribarenju, igranju pola i velikoj utakmici lova. Bio je vrlo dobar crtač, stvorivši mnogo crteža i akvarela. Imao je zanimanje i za skulpturu, te kućne filmove, a 1937. godine proslavio je 80. rođendan. Taj je dan proveo u Indiji, sa svojom starom regimentom, te je posljednji put nosio punu uniformu i primao pozdrave na paradi. Iste je godine učestvovao i na svom posljednjem Jamboreeu – 5. svetskoj smotri skauta održanoj u Holandiji.

Godine 1938. narušena zdravlja, B.P. se vraća u Afriku koja mu je veliki deo života bila bliska srcu, i nastavlja povučeno živeti u Nyeriu u Keniji. Ali i tada mu je bilo teško obuzdati svoju energiju pa je nastavio pisati i crtati. Za svog je života napisao 32 knjige, primio počasni stepen najmanje 6 univerziteta, a dodeljeno mu je 28 stranih medalja i odlikovanja, te 19 stranih skautskih nagrada.

8 januara 1941. godine u 83. godini života , B.P. je preminuo. Pokopan je u jednostavnom grobu u Nyeriu, u vidokrugu Mount Kenije. Na nadgrobnom spomeniku stoje rieči: “Robert Baden-Pauel. Glavni skaut sveta”, povrh čega su znakovi Svetskog skautskog pokreta (cviet ljiljana) i Organizacije Ženskog skautskog pokreta (list deteline).

Gospođa Olave Baden-Powell je nastavila njegov rad, promovišući skautizam i ženski skautski pokret po čitavom svetu do svoje smrti 1977. godine. Sahranjena je pokraj Lorda Badena- Pauela u Nyeriu.

Baden-Pauelova poslednja poruka

B.P. je napisao oproštajnu poruku svojim skautima, pripremljenu za objavljivanje nakon njegove smrti. Ona nije datirana ali je verovatno napisana pre 1929. godine, jer je potpisana sa Robert Baden Pauel a ne Baden-Pauel od Gilvela. Prema rečima njegove supruge to je pismo (u koverti adresiranoj “For Boy Scout”) zajedno s drugim papirima bilo uvek uz njega na njihovim putovanjima, u omotu s naznakom “za slučaj moje smrti”.

Dragi skauti – ako ste ikada videli delo “Petar Pan” setićete se kako je gusarski vođa uviek pripremao svoj samrtnički govor jer se bojao da kada mu dođe vrieme umreti, možda neće imati vremena izvući ga iz svojih grudi. Vrlo je slično sa mnom, i tako, mada u ovom trenutku ne umirem, jedan od ovih dana ću i to obaviti, pa vam želim poslati oproštajnu reč i zbogom.

 Upamtite, ovo je posljednji put da ćete čuti moje riječi, stoga promislite o njima.

 Imao sam veoma srećan život i želim svakome od vas, također, da ima tako srećan život.

 Vjerujem da nas je Bog stavio u ovaj veseli svet da budemo srećni i uživamo život. Sreća ne dolazi od toga što je neko bogat, ni samo od toga što je uspešan u svojoj karijeri, a niti od prepuštanja užicima. Jedan korak prema sreći je učiniti sebe zdravim i snažnim dok si dečak, tako da možeš biti koristan i da možeš uživati život kada si čovek.

 Proučavanje prirode pokazat će ti koliko je izvanrednih i lepih stvari Bog stvorio na svetu da bi ti uživao. Budi zadovoljan s onim što imaš i učini s tim najbolje što možeš. Gledaj na svetlu stranu stvari umesto na onu mračnu.

 Ali stvarni put do sreće je davanje sreće drugim ljudima. Pokušaj ostaviti ovaj svet malo boljim nego što si ga našao, pa kada dođe tvoj red za umiranje, možeš umreti srećan uz osjećanje da svakako nisi protraćio svoje vreme, već učinio najbolje što si mogao. “Budi pripravan” za to da živiš srećno i umreš srećno. Drži se čvrsto svojeg Skautskog zaveta i onda kada prestaneš biti dečak – i Bog će ti pomoći da ga održiš.

Tvoj prijatelj, Robert Baden-Pauel